MITSKA PRIČA KOJA NIJE ZA SVAKOGA

Film: Zeleni vitez (The Green Knight)
Režija: Dejvid Loveri
Scenario: Dejvid Loveri
Uloge: Dev Patel, Alisja Vikander, Šon Haris
Trajanje: 130 min
Proizvodnja: Irska/Velika Britanija/SAD/Kanada, 2021.

"Zeleni vitez" je savremena interpretacija klasične arturijanske poeme iz XIV veka, koju je za veliko platno interpretirao Dejvid Loveri, autor horor publici poznat po "Priči o duhu" (A Ghost Story, 2017.). Od trenutka kada je najavljen, željno sam iščekivao da bacim pogled na ovaj film. Iako nisam pratio opus ovog autora, ideja fantazijske priče sa elementima horora smeštena u vreme vitezova Okruglog stola delovala mi je sveže i privlačno. Naročito jer kvalitetnije adaptacije na ovu temu nije bilo još od "Ekskalibura" (Excalibur, 1981.).

Da li je Loveri napravio "Ekskalibur" za XXI vek? Ne baš, ali rezultat je prilično interesantan, a kreativne odluke koje je doneo prilično efektne. Priča filma dosta doslovno prati poemu nepoznatog autora "Ser Gaven i Zeleni vitez". Najprimetnija razlika je u tome što je u originalnoj poemi Gaven već čuveni viteški heroj, dok je u filmu on tek na početku svog herojskog puta (zli jezici će reći i da je primetno da klasičnog evropskog lika Gavena igra indijac, ali Dev Patel je odličan u ovoj ulozi).

Gaven je u ovoj priči sve samo ne heroj: provodi dane opijajući se u bordelu, živi iz dana u dan bez ikakvog cilja i svrhe. Na dan Božića kralj ga poziva da sedne pored njega, nakon čega u prostoriju ulazi misteriozni Zeleni vitez (Ralf Ineson), sa sekirom u jednoj i granom božikovine u drugoj ruci. On vitezovima nudi izazov: ko uspe da ga povredi u borbi, dobiće njegovu sekiru. Takođe, isti taj vitez će morati godinu dana kasnije da ga poseti u njegovoj Zelenoj kapeli, gde će morati da primi povredu identičnu onoj koju je naneo Zelenom vitezu.

Gaven u želji da se dokaže među svojim legendarnim saborcima, prihvata izazov i staje pred Zelenog viteza, koji bez namere da se brani, spušta se na koleno, nakon čega mu Gaven odrubljuje glavu. Na iznenađenje svih, Zeleni vitez podiže svoju glavu sa zemlje, i dok izlazi iz prostorije saopštava Gavenu da ga očekuje za godinu dana. Gaven ceo događaj ne shvata ozbiljno, smatrajući sve to samo igrom, ali kako sledeća godina odmiče, sve se više pita da li bi trebalo da pođe u susret svojoj sudbini.

Naravno, kako je ovo viteška priča, mladi vitez kreće u svoj pohod, što će uzrokovati niz događaja koji će ga dovesti do dubljeg shvatanja života i smisla istog. Ovde leži i najveći problem koji film ima, strukturalno, Gavenov phod je niz kraćih epizoda, koje uglavnom imaju tek površinske veze sa glavnim narativom, a povremeno nisu uopšte povezane i samo deluju kao da su tu uglavljene zato što je autor smatrao da je to dobra ideja.

To ne znači da su te epizode nezanimljive, ali u ovako dugom filmu stičemo utisak da je moglo i bez nekih od njih. Moguće da je uzrok tome što je Loveri imao dodatnih šest meseci usled pandemije da radi na prekrajanju ovog filma, što je možda malo pomutilo njegov fokus i rasuđivanje. Ovom filmu bi došlo malo streamlineovanja i poliranja narativa.

Centralna tema ove priče je odrastanje, ali kao i originalnu poemu, i ovaj film je moguće interpretirati na više načina. Česta su hrišćanska, feministička, homoerotska i druga čitanja ovog teksta, ali upravo ovaj prostor interpretacije je ono što čak i ovako relativno plitkom eye candy ostvarenju može dati interesantne dimenzije.

Ali kada smo kod eye candyja, ovaj film izgleda zaista spektakularno. Pored impresivne kinematografije, dizajn kostima i setova je zaista upečatljiv. Anahronistički elementi čine da kostimi i šminka odudara od većine tradicionalnih fantazijskih motiva, evocirajući povremeno jedinstvenu estetiku Tarsema Singa. Naravno, istorijskim štreberima i puritancima se ovo neće dopasti, ali za mene je ogroman plus i učinilo je ovaj film podnošljivijim.

Za koga je ovaj film? To je odlično pitanje, jer ljubiteljima klasičnog fantasy filma će on biti spor i dosadan. Ljubiteljima horora nekolicina nadrealnih i gotskih scena neće biti dovoljne da odvoje više od dva sata za njega. A onima koji vole malo ozbiljniji film u ovom žanru, kao što je "Demon pod reflektorima" (Neon Demon, 2016.) ili "Veštica" (The Witch, 2015.)  će biti isprazan. U svakom slučaju, probajte, možda ste baš vi idealan gledalac ovog filma.

 Aljoša Tomić

NEŠTO JE TRULO…?

Film: Ne diši 2 (Don’t Breathe 2)
Režija: Rodo Sajages
Scenario: Fede Alvarez, Rodo Sajages
Uloge: Stiven Lang, Medelin Grejs, Brendon Sekston III
Produkcija: SAD, 2021.
Trajanje: 98 min

Sećate li se onog filma u kojem troje mladih ljudi u nameri da opljačkaju slepog starca, nakon što provale u njegovu kuću, shvataju da on nije tako bespomoćan samo zato što je slep kao što su oni prvobitno mislili. Već da se radi o vrlo opasnom čoveku koji je ratni veteran i koji je spreman i sposoban da uradi svašta. Taj film se zove „Ne diši“ i nije loš, ustvari dosta je interesantan i predstavlja pravi primerak post-slešera.

Film o kojem je danas reč jeste nastavak, ali nastavak koji u sebi nema nikakvih dodirnih tačaka sa prvim filmom izuzev lika slepog starca kojeg tumači Stiven Lang. 

 

Za razliku od prvog filma gde slepog starca prvo vidimo kao žrtvu pljačke, a potom se sve obrće i on postaje lovac, a pljačkaši njegova lovina, ovde je obrt drugačije prirode. Prvi film i jeste post-slešer jer standardne uloge karaktera u slešeru obrće i menja im identitet. Dok u nastavku vidimo tog starca sa njegovom ćerkom koju obučava za preživljavanje i kojoj ne dopušta da izazi iz kuće jer se plaši za njenu bezbednost. Dok se u gradu u kojem žive traga se za kriminalcem koji se bavi trgovinom organima.

Kao gledalac nisam shvatio da li se radnja nastavka ustvari dešava pre ili posle dešavanja prvog filma, međutim do kraja shvatite da je to potpuno svejedno jer može da bude čak i paralelni univezum. Ono što je najupečatljivije je da je neprestano kroz muziku i kadrove prisutna napetost, ali vam nije najjasnije zbog čega. Poput neke vrste isprazne napetosti. Kao da ona mora tu da bude zato što se radi o horor filmu, ali bez ikakvog pokrića. 

Na pola filma dođe jedan obrt koji vam rasvetli ovu misteriju i slepom starcu kao i u prvom filmu da novi identitet. Međutim to ni približno nije efektno kao u prvom filmu, čak čitava priča izgleda nekako usiljeno mračna i prljava. Previše toga je već viđeno, a još više toga je kliše i patetika.

Na kraju krajeva sada se više uopšte ne radi o post-slešeru već o jednom horor trileru akcionog tipa. Sposobnosti slepog starca su toliko superiorne da je on gotovo rame uz rame sa Derdevilom. Njega će nadrkani likovi koji im upadnu u kuću da izmasakriraju više puta, ali će on naravno posle svega da ponovo ustane i sve ih poubija. 

Ništa u ovom filmu ne može da vas iznenadi, a obrti biće više nego glupi da biste osetili bilo kakvo zadovoljstvo.

Činjenica da je slepi starac slep ovde nema više nikakve funkcije, jer to što je slep ne doprinosi više narativu ni na koji način.

Jedna od interesantih činjenica jeste da je film sniman u Beogradu od avgusta do oktobra protekle 2020. godine. Verovatno na leđima slave prvog filma ovo čudo je zaradilo više od 37 miliona dolara od uloženih 15 miliona.

S obzirom da je reditelj Rodo Sajages debitovao na ovom filmu, a takođe je učestvovao i u pisanju scenarija i za prvi i za drugi film, mislim da je ovo primer kako se ne treba baviti dramskim karakterima i njihovom motivacijom. Toliko nelogičnosti i banalnosti ovde ima da prosto ne znam kako iko ko se ozbiljno bavi filmskom kritikom može da mu da pozitivnu ocenu, a na Rotten Tomatoesu većina recenzija su pozitivne.

Nešto je trulo na trulom paradajzu?

Za mene je ovo jedan od najgorih filmova koje sam pogledao ove godine, premda se od nastavka uvek očekuje manje nego od originala, ali ovo je žali bože novca i vremena koje je utrošeno da se film napravi. 

 

Nenad Lančuški