TELO KAO GRANICA HORORA I

“Everybody is a book of blood; wherever we're opened, we're red.” 

– Klajv Barker

Pre nekog vremena neko me je upitao naizgled banalno pitanje: “Šta je to horor film?”. I zaista, u moru žanrova i podžanrova horor filma, nije lako pronaći genus proximum i differentia specificu. Prvo što pada na pamet kao rodni pojam svakako je strah, tj. korišćenje groteske, gađenja ili isčekivanja i neizvesnosti da bi se stvorio osećaj nelagodnosti i straha u gledaocu. Ali ovaj strah je veoma retko vrsta straha sa kakvim se susrećemo u svakodnevnom životu, kao što su npr. strah od visine ili od pasa lutalica. Strah horor filma je obično usmeren na ono drugo od nas, bilo to natprirodno/neprirodno ili jednostavno aberantno (ono koje odstupa od normativnog ili kategorijalnog sistema). Ova granica je u hororu uvek, nezavisno od kulturoloških ili žanrovskih specifičnosti, jasno postavljena, a može biti predstavljena kao granica između javnog i privatnog, subjekta i objekta, živog i mrtvog itd. Mogućnost oskrnavljenja te granice igra na naš primitivni instinkt samoočuvanja, aktivirajući prirodno programirane strahove.

Ovde je ključan pojam granice, jer prema teoriji inkongruencije Noela Karola (o kojoj je bilo reči i ranije), strah može proizaći samo iz transgresije kategorija važećeg kulturnog sistema. Dok je kulturni sistem promenjliv u zavisnosti od naroda, civilizacije, ili prosto društvene grupe kojoj pripada, transgresija kao izvor straha je univerzalna, i njeni začeci se mogu pronaći još u starim mitsko-magijskim kulturama u formi tabua. Čak i danas se sa zazorom gleda na pojedince i pojave koji odudaraju od ustaljenih društvenih normi – što možemo videti kroz istoriju raznih supkultura koje su bivale marginalizovane, ili u ekstremnim slučajevima progonjene zbog kršenja društvenih normi i tabua. Ovaj strah od drugoga nam je kulturno uprogramiran i postoji u svakom društvu, makar na rudimentarnom nivou, preostao u obliku raznih sujeverja i običaja kojima je poreklo zaboravljeno, ali se zna da “to se ne sme”.

Ekstremna modifikacija tela: Maria Jose Cristerna

U kontekstu horora kategorijalni sistem, iako može biti jako široko shvaćen i upotrebljen, obično se svodi na manihejsku podelu na svet svetlosti i svet tame. Prvi je svet normalnosti, važećih kulturnih i moralnih normi društva (nezavisno od geografske ili istorijske pozicije), a drugi je postavljen kao onaj što krši tu normu, bilo da je to psihopatski ubica, koji krši norme svojim delanjem, ili vampir, zombi ili pretnja iz dalekog svemira koji krše norme samim svojim postojanjem (jer ne bi trebali ili ne bi smeli da postoje). Pored toga što krše kategorijalni poredak, da bi se strah pojavio, mora postojati i neka pretnja ili želja da se učini zlo, prema Karolovoj teoriji.

Jedno od opštih mesta u hororu je pojam ljudskog tela, zahvaljujući civilizacijskom odnosu prema njemu koji ima gotovo univerzalan karakter sakralnosti. Telo je samo po sebi kategorijalni sistem koji razgraničava Ja od drugoga, skrnavljenje tela je transgresija na koju se popreko gleda u razvijenim kulturama, bilo da je reč o modifikacijama tela (pirsing ili tetovaža), ili ekstremnije forme (nekrofagija). Transgresija telesne sakralnosti sasvim lako postaje generator straha. Kategorijalni sistem je i u slučaju tela dualistički, razdvaja suprotnosti poput dobra/zla, spoljašnjeg/unutrašnjeg i sopstva/drugog, a njihovo remećenje predstavlja ranjivost društvenog konstrukta, kako navodi Marša Ingland u svom eseju "Telo u novom azijskom filmu". Telo je univerzalna granica, jer svi, bez obzira na društveni ili kulturni kontekst kome pripadamo osećamo tu podeljenost, ono što konstituiše ja i odvaja ga od onog drugog. To je jedina uzdanica u koju ne možemo sumnjati (kako je rekao još dobri Kartezijanac) i ako je ono u bilo kom smislu napadnuto, osećamo nelagodu na psihološkom nivou. Užas dolazi od mogućnosti da telo bude u potpunosti obezvređeno i degradirano i kako smatra Filip Brofi u članku "Horalnost – tekstualnost savremenog horora", upravo to obezvređivanje i mogućnost uništenja tela su ovde izvor horora. Ovde više nije aktuelan strah od smrti, nego od ukidanja smisla: moje Ja, sve što mene konstituiše, više nema vrednost niti značenje, a monstrum je spreman da to demonstrira na razne načine.

Narušavanje telesnog integriteta može doći iznutra, kao što je slučaj sa telesnim hororom, koji se bavi hibridizacijom, transformacijom i mutacijom ljudskog tela, čiji su majstori Dejvid Kronenberg i Džon Karpenter.

"Muva" (The Fly, 1986.) Dejvida Kornenberga je jedan od najreprezentativnijih primera ovog žanra. Ovaj klasični horor prati doktora Seta Brandla (Džef Goldblum), koji na pragu revolucionarnog otkrića – potpuno funkcionalnog telepotera, biva gurnut u ličnu tragediju. Nakon što odluči da sprovede probnu teleportaciju na sebi, muva slučajno ulazi u teleporter i biva stopljena sa Brandlom na genetskom nivou, nakon čega započinje mučna metamorfoza. Gledaoci od tog trenutka prate svaki stadijum Brandlovog udaljavanja od ljudskog kroz njegovu promenu u hibrid čoveka i muve, ali nije samo njegova aberantna pojava ono što ga čini čudovišnim, kako Ronald Kruz primećuje u svom članku “Mutacije i metamorfoze”, već i njegove fiziološka nepraktičnost i nedelotvornost – ljudska hrana i ljudsko stanište postaju neprikladni za njegov život, udaljavajući Brandla od čoveka ne samo biološki, nego i kulturološki.

Stupnjevi transformacije Brandl-muve

Još jedan pogled na otuđenje Kronenberg nam daje u svom filmu “Videodrom” (Videodrome, 1983.). Ovde čovek nije suprotstavljen svojoj prirodi, već kulturi i tehnologiji. Kronenberg ovde predstavlja ideju trenscendencije tela putem tehnologije, tehnologija je “novo meso”. Film prati Maksa Rena (Džejms Vuds), predsednika jedne male televizijske stanice koja je specijalizovana za šokantne sadržaje seksualne i nasilne prirode. Nakon što njegova stanica uhvati piratski signal na kome su prikazuju snuff filmovi anonimnih autora, Maks odlučuje da ilegalno preuzme program i emituje ga na svojoj stanici. Kako vreme odmiče otkrivamo da signal kome je Maks izložen menja njegovu svest i on počinje da dobija sve učestalije halucinaije. Fuzija čoveka i mašine prožima njegove halucinacije, tehnoorganski horor koji pomućuje granicu između objektivne stvarnosti i virtuelne stvarnosti. Tehnologija je predstavljena kao viši oblik egzistencije, a da bi se do nje stiglo potrebno je prevazići ograničenja biološkog tela. Transcendencija se dostiže ukidanjem ljudskog tela, da bi “novo meso” moglo da živi.

"Videodrom": Fuzija čoveka i mašine

"Stvor" (The Thing) Džona Karpentera iz 1983. godine je još jedan horor klasik koji se poigrao sličnom idejama. Aberantni stvor iz naslova ovde nije samo pretnja telu koje je zaposeo, već postaje induktor paranoje za druge likove, jer niko ne zna ko je i ko može biti inficiran i pretvoren u nezemaljsko stvorenje. Stvor je biće koje je u stalnom stanju metamorfoze, bez telesnog integriteta, nestabilna masa, za koje Kruz kaže da je biološka crna rupa, telesna ćelija je određena svojom strukturom i funkcijom, ako su ta struktura i funkcija nestabilne, stvor je čudovištan. I kao da to nije dovoljno, ono veći deo života provodi imitirajući druga živa bića, stvarajući iluziju normalnosti, kao da je ismeva u parodiji života.

Glava-pauk iz filma "Stvor"

"Osmi putnik" (Alien, 1979.) je serijal koji je ovaj koncept doveo do vrhunca, u velikoj meri zahvaljujući legendarnom umetniku H.R. Gigeru, koji je u ogromnoj meri oblikovao horor žanr XX veka. Na stranu sam lik ksenomorfa, ikoničnog monstruma iz filma "Osmi putnik" koji je direktno preuzet iz njegove zbirke ilustracija Necronomicon, koncept stvorenja koje na tako primitivan način siluje sve što je živo i transformiše u nešto što je aberentno. Naime njegova ideja je bila da se u ksenomorfu oliči ono što je najprimitivnije u čoveku, da se ljudsko biće ogoli od onoga što je kulturno i svede na puki brutalni nagon za razmnožavanjem. Tako smo dobili falusni festival kakav je "Osmi putnik": nakon što se izleže iz jajeta ksenomorf na silu penetrira u domaćina i polaže embrion u njegov digestivni trakt, i na taj način prisvaja njegovo telo kao svoju teritoriju, sve dok ponovo ne penetrira domaćina, ovog puta iznutra, probijajući se kroz njegovo telo dok ga napušta, uništavajući ga u procesu. Falusna simbolika se ne završava ovde, jer i odrasla jedinka ubija svoje žrtve penetracijom drugog para čeljusti koji izlaze iz njegovih glavnih čeljusti. Telo u osmom putniku je nemoćno i ugroženo sa svih strana. Prema Kruzu, dodatna dimenzija horora proizlazi iz činjenice da su međuvrsni hibridi abnormalni, jer njihov nastanak nije prirodan i suštinski su evolutivne slepe ulice.

Gigerova ilustracija na kojoj je
baziran lik ksenomorfa

Priče o duhovima i egzorcizmima su još jedan oblik priča o napadu na integritet tela. Kako Marša Ingland navodi, kod ovih filmova telo postaje porozno i podložno infiltraciji. Ova ideja čini okosnicu zapleta "Isterivača đavola" (Exorcist, 1973.), ali je takođe prisutna i u drugim, klasičnim pričama o duhovima poput "Prstena" (Ringu, 1998.). Ovde je ideja sledeća: telo je sporan prostor, koji pokušava da bude dve stvari u isto vreme. U slučaju Vilijem Fridkinovog “Isterivača đavola”, telo mlade Regan (Linda Bler) je zauzeto od strane demona Pazuzua. Telesni integritet Regan je narušen prevazilaženjem granice ja-drugo, njeno telo je postalo veza između prirodnog i natprirodnog. Regan ovim činom postaje kategorijalna aberacija, i jedini ko joj može pomoći je sveštenik Merin Lankester (Maks fon Sidou), tako što će joj pomoći da povrati svoj telesni integritet, drugim rečima tako što će izgnati Pazuzua iz prirodnog sveta i povratiti kategorijalni poredak.

Zaposednuta Regan

U slučaju “Prstena” Hidea Nakate, Sadako, mlada devojka koju je otac udavio u bunaru, predstavlja vezu između dva sveta: sveta živih i sveta mrtvih, njeno telo je veza između fizičkog i natprirodnog sveta. Sadako ima moć da prenese svoju kletvu na druga, živa, tela posredstvom VHS kasete, a jedini način da se pojedinac reši kletve je da je prosledi drugome. Telo ljudi prokletih od strane osvetoljubive Sadako je osporeno natprirodnim aficiranjem ovog duha, čije je telo opet osporeno fizičkim (njeno telo na dnu bunara) i natprirodnim svetom (duh osuđen da sprovodi osvetu nad drugima). 

Užas telesne transofrmacije i metamorfoze nije izostavljen ni u klasičnom hororu, vampiri, vukodlaci, Frankenštajnovo čudovište i zombiji su odlični primeri. Ali iako sadrže tragične elemente koji proizlaze iz telesne transformacije, vampir, vukodlak, pa čak i prometeansko čudovište nisu zaista prokleti svojim telom – njihova tragedija proizlazi iz nemogućnosti integracije u društvo, ne od telesnog užasa, njihova tela imaju superiorne atribute, bez obzira na aberantni karakter. Ali u slučaju zombija nije tako. Transformacija u zombija je ultimativni užas, transofrmacija koja svima uliva strah u kosti i koja svakoga očekuje. Strah od smrti je jedan od najprimitivnijih strahova, oličen u liku pokretnog beživotnog tela. Stravičnost zombija odlazi korak dalje: on nije transgresivan samo zato što je ne-mrtav, već i zato što ima automatski kanibalistički impuls, njegova egzistencija je definisana uništenjem života kroz proždiranje ljudskog tela – uprkos činjenici da njihov digestivni trakt nema funkciju. Sem što je lišen funkcije prehranjivanja, on je lišen i mogućnosti reprodukcije (infekcija ugrizom se ne može podvesti pod formu reprodukcije). U ovom smislu zombi je potpuni anti-čovek, savršeno ukidanje ljudskog tela.

Zombiji iz serije "Okružen mrtvima"

Pored narušavanja integriteta kroz transformaciju, hibridizaciju ili metamorfozu, postoje filmovi koji se bave ovom tematikom na mnogo manje suptilan način – splatter i slasher filmovi, ali o njima će biti više reči drugi put.

Nastaviće se...

Aljoša Tomić