VEO IZA KOGA SE KRIJE DOSADA

Film: Veo (The Veil)

Režija: Fil Džoanu

Scenario: Robert Ben Garant

Uloge: Džesika Alba, Lili Rejb, Thomas Džejn

Trajanje: 93 min

Proizvodnja: 2016. SAD

Zahvaljujući činjenici što pišem za ovaj blog i aktivno pratim horor-filmsku scenu, u prilici sam da pogledam veliki broj filmova koje nikada ne bih pogledao slobodnom voljom. Ovo je jedan od tih filmova. Na prvi pogled deluje kao još jedan film o posednutosti, tipa “Isterivača đavola” - podžanr horor filma koji me nije privlačio još od...”Isterivača đavola”. Da moj užas bude veći film počinje iz dokumentarističkog ugla, u maniru found footage filmova.

Ipak, ispostavilo se da su moji strahovi bar delimično neopravdani. Uprkos dokumentarstičkom stilu sa početka, film ubrzo postaje tipičan holivudski horor. Čak i previše tipičan. Svi stereotipni elementi su tu, grupa mladih ljudi koji dolaze u napuštenu izolovanu kuću da bi istražili misteriozan događaj, svetla trepere, sijalice pregore kada su najpotrebnije, a svako malo se nekom iz ekipe učini da je video nešto neobično, makar samo na trenutak. Govoriti o suspensu u ovako predvidivom filmu je suvišno.

Film je režirao Fil Džoanu, reditelj sa pozamašnim opusom koji je u poslu još od sredine osamdesetih godina prošlog veka, ali puko iskustvo nije dovoljno za efektan horor film. Iako vizualno ima neke interesantne momente koji su mi privukli pažnju, poput igre sa kolornom paletom u zavisnosti od intenziteta svetla u nekim scenama, čini se kao da su tu stavljeni sasvim slučajno i da ne potpomažu narativ na bilo koji način. Šteta, jer mislim da je moglo biti efektno. Na početku nisam bio siguran da li je film crno-beli ili je paleta toliko prigušena da tako deluje, tek u trenutku kada se prvi putu pale svetla, scena dobija efektnu pastelnu paletu boja koja na neobičan i neočekivan način za horor film menja atmosferu scene...što je manje-više iskorišćeno u jednoj od prvih scena i film nastavlja dalje sa minimumom boje.

Sa druge strane scenario Roberta Bena Garanta, iskusnog pisca koji je zanat kovao pišući uglavnom komedije, manje je razočarao od režije. Priča je labavo utemeljena na stvarnom događaju poznatom kao Džounstaunski masakr koji se desio 1978. u kome je 900 pripadnika lokalne komune počinilo samoubistvo. Radnja filma počinje predstavljanjem religioznog vođe Džim Džejkobsa (Tomas Džejn) koji priprema svoje sledbenike za ritualno samoubistvo. Tomas Džejn izvodi ovu ulogu intenzitetom nekoga ko je svestan toga da glumi u lošem filmu, preterano i karikaturalno u svakom smislu. U kombinaciji sa neuverljivim izvedbama ostatka ekipe, ovaj film može da se dopadne ljubiteljima trash-a i B filma.

Radnja dalje prati filmsku ekipu koja dolazi na mesto tragedije 25 godina kasnije zajedno sa jedinom osobom koja je preživela taj događaj, devojkom po imenu Sara Houp (Lili Rejb). Na mestu zločina pronalaze filmske trake i VHS kasete na kojima je Džim dokumentovao svoj duhovni uspon kao vođa kulta i cela misterija počinje da se odmotava u dosta zanimljivom smeru, koji me je držao znatiželjnog do kraja. Na žalost, znatiželju je narušavala režija koja nije uspevala da održi ritam narativa, tako da je odmotavanje misterije ravno po intenzitetu.

Ovo svakako nije najgori film koji sam pogledao ove godine, i da je ovo TV produkcija, mislim da bi bio prijatno iznenađen kvalitetom filma. Obzirom na imena uključena u produkciju, ostao sam prilično razočaran i pod utiskom da je veći deo ekipe samo “odradio” posao bez dubljeg investiranja.

Aljoša Tomić