POJAM MISTERIJE KAO KOREN DETEKTIVSKOG I HOROR NARATIVA

Ranije u tekstu „Elementi antičke tragedije u horor trilerima“ bavili smo se formom horor trilera koja je nastala još u antičko vreme i održala se kroz vekove kao veoma uticajna u mnogim igranim delima umetnosti. Onako kako preokret, prepoznavanje i pathos imaju svoje mesto na filmskom platnu i to ne samo kod horor filmova, tako isto i drugi elementi iz literature koji čine poetiku horor žanra mogu da se pronađu u horor žanru. Reč je o jednoj vrsti poetike koja se nalazi u opusu svetske knjievnosti devetnaestog veka, a koja takođe u velikoj meri oblikuje ovaj filmski žanr. Da bismo jasno predočili šta se krije u samoj estetici horora odnosno u samoj estetici straha, nije dovoljno da govorimo o preokretu i prepoznavanju, elementima koji se formiraju u antičkim tragedijama Sofokla i Euripida, već je važno da naglasimo da je strah u hororu na jednoj višoj instanci, nešto poput metafizičkog straha od nepoznatog i nezamislivog. Jer strah od ideje da će neko biti ubijen (kao što imamo u tragedijama) jeste strah koji nam ježi kožu, ali ako tome pridodamo da će neko biti ubijen od nekakve neobjašnjive sile ili neopisivog demona iz pakla, to već prelazi u onostrano. Srž ovakvog straha na sebi nosi ruho misterije i horor potiče upravo iz jedne ovakve poetike.

Strašne priče naravno vode poreklo iz narodnog folklora gde su deca bila plašena raznim pričama o babarogama, drekavcima i vešticama kako bi bila dobra i slušala svoje roditelje. Slovenska mitologija na primer obiluje raznim zastrašujućim bićima koja vrebaju ljude u šumama, vodenicama i tavanima. Međutim u literaturi Edgar Alana Poa koji uz Embroza Birsa predstavlja američkog književnog autora koji je prvi u literaturu uveo misteriju i horor. On se takođe smatra začetnikom detektivskog romana što na prvi pogled nema mnogo veze sa hororom, ali sa druge strane ima i te kako veze sa misterijom. Što će značiti da su horor i detektivska naracija dve strane istog novčića koji ćemo ovom prilikom označiti kao novčić misterije. Dakle, pojam horora i pojam detektivske priče susreću se u pojmu misterije, ali ih mi danas uglavnom u filmu i literaturi imamo kao dva odvojena žanra razvijeni svaki na svoj način, neovisno jedan od drugog.

Edgar Alan Po

Detektivski narativ u svom rudimentarnom obliku kod Poa pojavljuje se na nivou misterije. U njegovim pričama ne postoji profesionalni istražitelj, detektiv čiji je posao da otkrije počinioce nekog ubistva, već tu ulogu preuzima neki pronicljivi i znatiželjni čovek koji biva upleten ili sam želi da se uplete u događaj. U kratkoj priči „Ubistvo u ulici Morg“, gde se gospodin Dupin i njegov prijatelj zainteresuju za ubistvo dve žene (majke i ćerke), koje policija ne uspeva da reši. Gospodin Dupin na osnovu svoje teorije, zapažanja i pretpostavki ima ulogu „detektiva“ koji razotkriva misteriju. Sama misterija u sebi ima morbidnosti s’ obzirom da počinilac ubistva nije druga osoba već jedan odbegli orangutan. Sam proces Dupinove samoinicijatnivne istrage takođe je obavijen zagonetkama, jer svedoci koje on ispituje, a koji su čuli da je kod žrtve u stanu bilo nekakvih posetilaca, neposredno pre ubistva, ne mogu da se odluče na kojem je jeziku govorio jedan od njih dvojice, što će Dupinu biti jedna od smernica da posumnja da se uopšte radi o čoveku. Detektivski narativ se dalje razvija u delima Artura Konana Dojla i njegovoj sagi o Šerloku Homsu. U Dojlovim romanima i pričama detektiv Holms ima svog pomoćnika Votsona i svog antagonistu doktora Morijartija koji je kriminalni genije na čelu tajne organizacije. Ovde i dalje imamo jak motiv misterije, gde misteriju možemo da razumemo kao skrivenost onostranog, a to onostrano mora biti nešto tajno i nesvakidašnje. Detektivski narativ se razvija van polja misterije tek sa delima Agate Kristi u kojima se dešavaju ubistva koja su uglavnom počinili obični ljudi zbog ljudskih motiva i koje detektiv Poaro pokušava da uz pomoć svog intelekta, tragova i činjenica kojima raspolaže razotkirije kako bi rešio slučaj. Danas imamo mnoštvo istražiteljskih serija koje više ne korespondiraju sa misterijom već se njihova estetika kreće ka kompleksnosti procesa istraživanja ubistava ili puteva droge sa realnim događajima i štaviše angažovanim temama. Kao što su naprimer „Mesto zločina“ (CSI: Crime Scene Investigation) ili serija “Žica” (The Wire).

Dr. Morijarti

Horor narativ koji potiče sa istog tla imao je nešto drugačiji razvojni put. „Pad kuće Ašerovih“ je još jedna Poova priča koja u sebi baštini misteriju i protagonistu koji biva upleten u tu misteriju van svoje volje. Inače ova pripovetka adaptirana je više puta u filmove od kojih je najpoznatija verzija Rodžera Kormena iz 1960. Za razliku od detektivskog narativa, gde protagonista samostalno želi da reši mističnu zagonetku preuzimajući inicijativu, ovde se događaji odvijaju sami od sebe i protagonista ima ulogu preplašenog posmatrača. Jedino što gosta porodice Ašer održava unutar upletenosti u misteriju jeste prijateljstvo sa Roderikom Ašerom i želja da sazna istinu, šta se zaista dešava u njihovoj kući kad se tu već zatekao. Ovo Poovo delo se smatra jednim od najuticajnijih gotskih horor priča postavljajući standarde gotskog žanra. Estetika ovog dela obiluje motivima smrti i bolesti, tame i misterije koja je skrivena unutar jedne porodične vile izolovane od naselja. Logika života unutar kuće se ne poklapa sa logikom stvarnosti van nje, a samo razotkrivanje misterije unosi ogroman strah od nadprirodnog i paranormalnog. Ovde ideja misterije kao skrivenosti onostranog kako smo je odredili ranije u tekstu ima mnogo intenzivniji efekat zbog nadprirodnosti tog otkrivenog. Horor narativ za razliku od detektivskog se vrlo brzo razvio van polja misterije, čemu je ustvari doprinelo bavljenje autora samim objektom straha i razvijanjem ovoj motiva, onim što se pokazuje kao strašno, ono što će biti raskriveno na kraju, a što u hororima biva nadprirodno i paranormalno. Skrivenost nečeg paranormalnog nije potrebna jer se to paranormalno već pojavljuje kao nejasno i onostrano. Na taj način je u horor narativu reč o dvostrukoj skrivenosti, jedan na nivou toka misterije, a druga pri samom razotkrivanju objekta straha kao nečeg što protagonisti uvek ostaje paranormalno i samim tim skriveno za razum.

Kuća Ašerovih iz istoimenog filma, 1960.

U poslednjih nekoliko decenija, tačnije od devedesetih godina prošlog veka, detektivske serije ponovo oživljavaju spoj ova dva narativa ili se barem vraćaju rudimentarnom obliku detektivskog narativa koji funkcioniše unutar polja misterije. Pre svega serija „Tvin Piks“ (Twin Peaks) i serija „Pravi detektiv“ (True Detective). Međutim jedan treća kultna serija čiju novu sezonu možemo trenutno da pratimo na malim ekranima, spaja oba ova narativa u polje misterije sve sa dvostrukom skrivenošću o kojoj smo govorili i svim savremenim elementima ovog žanra. Reč je naravno o seriji „Dosije X“ (The X Files) koja u sebi sadrži detektivski narativ, jer prati dva detektiva FBI-a Moldera i Skali koji rade u odeljenju za paranormane slučajeve. Čitava serija je obavijena velom misterije, postojanja vanzemaljskih organizama koji posećuju zemlju i upletenosti tajnih organizacija u obmanjivanju društva da ti organizmi postoje. Molderova lična opsesija vanzemaljskim organizmima i teorijama zavere potiče iz ličnog iskustva, pošto mu je sestra nestala još kada su bili deca, što čini jedan od osnovnih razloga njegovog bavljenja ovim poslom. Ova serija ima jednostavnu postavku, Molder i Skali predstavljaju izuzetan par detektiva koji su jedno drugom suprotnosti. Molder je pronicljiv ali iracionalan i zanesen, a Skali je naučnica, trezvenjak koji čvrsto stoji na zemlji i vraća Moldera na pravi put kada on zaluta previše. Misterija odnosno „istina“ koju traže ova dva detektiva, čak i ako u nekoj od epizoda bude razotkrivena, uvek je nešto ospori i još više zakomplikuje. Sam Molder često zapada u sumnje kada više nije siguran u šta veruje, jer kako on sam kaže: „Ja samo želim da verujem“. Pored glavne priče serije tu je i mnoštvo pojedinačnih epizoda koje se bave paranormalnim ubistvima, događajima i vrlo često imaju motive slešera ili monster horora. Ono što najbolje opisuje ovu seriju i njenu večito neraskrivenu misteriju jeste rečenica iz uvodne špice „Istina je negde tamo“.

Nenad Lančuški

Plakat serije Dosijei X