KOREJCI SPASAVAJU DAN

Film: Poziv iz prošlosti (Kol)
Režija: Čung-Hjun Li
Scenario: Serđo Kaski, Čung Hjun-Li
Uloge: Park Šin-Hje, Džong-seo Džun, Sung-rjung Kim
Trajanje: 112 min
Proizvodnja: Južna Koreja, 2020.

Opet smo u onom periodu zatišja kada je sve što je preostalo na horor sceni ili B-filmovi manjih streaming servisa poput Shuddera ili oni najkomercijalniji otpaci Holivuda, koji su toliko generični da ne vredi gubiti vreme na njih. Čak i kad mi se učini da sam našao nešto
zanimljivo, osećam se kao da se hvatam za slamku, jer je rezultat redovno razočaravajući.

Pa tako, na mojoj ovonedeljnoj listi za gledanje se našlo nekoliko filmova, o kojima ne vredi mnogo govoriti, ali ih možda treba pomenuti, ako ništa kao upozorenje potencijalnim gledaocima. Prvi je bio indonezijska horor misterija "Impetigo" (Perempuan Tanah Jahanam, 2019.) iz Shudderove produkcije. Atmosferičan film sa interesantnim likovima, ali toliko spor da sam gotovo zaspao pre polovine filma.

 

 
Drugi film me je iznervirao toliko da želim svakoga da upozorim da ga preskoči, čak iako nema ništa drugo da pogleda. Naučite neku novu veštinu, izađite u šetnju, napijte se sa prijateljima, napijte se sami, sve je bolje nego potrošiti sat i po na "Šta leži ispod" (What Lies Below, 2020.). Ovaj film je tako toliko iritantan i predvidljiv da će sigurno završiti na našoj listi najgorih filmova 2020. godine.

Treći film je "Kvant krvi" (Blood Quantum, 2020.), kanadski zombi horor smešten u rezervat Red Crow indijanaca, koji otkrivaju da su nekim slučajem imuni na zombi infekciju. Interesantan B-film, koji stavlja zombije u jedan novi kulturološki kontekst, ali kao većina B-filmova, samo jednokratna zabava sa nekoliko zanimljvih momenata. 

 

Konačno, stigoh i do mog ovonedeljnog favorita, debitantski film korejskog reditelja Čung-Hjun Lija. Čini mi se da je ova godina iznedrila dosta mladih reditelja koji su odlučili da svoju filmsku karijeru započnu sa horor filmom. Što uopšte nije loša stvar, ustajalu horor močvaru je odavno trebalo malo uzburkati.

Li je scenario za ovaj film bazirao na originalnom scenariju Serđa Kaskija, koji je radio i na scenariju za film "Loža" (The Lodge, 2019.) koji smo recenzirali prošle nedelje. Igrom slučaja, u ulozi protagoniste je Park Šin-Hje, koju smo videli u filmu #Živ (#Saraitda, 2020.), koji smo takođe nedavno recenzirali.

 

Svima koji vole korejski horor će biti lako da urone u ovaj film: poznata estetika i sve žanrovske trope su tu. Ali u okvirima poznatoga Li uspeva da uvede likove sa kojima ostvarujemo emotivnu vezu, bez posezanja za preteranom patetikom. Naravno, ova narativna efikasnost ume povremeno da unese i konfuziju, sa obzirom na temu ove priče.

A glavna tema je usud i mogućnost da se to promeni. A način na koji se narativ razvija je jednostavni bežični telefon, koji može da ostvari vezu kroz prošlost. Ovde leži glavni problem, jer nisu do kraja objašnjena pravila "putovanja kroz vreme", što ume da dezorijentiše gledaoca. Pored toga, u sve to je upleten i korejski folklor, spoj modernog načina života i šamanizma, što može dodatno doprineti konfuziji, u slučaju da gledalac nije upoznat sa korejskim filmom. Na stranu tih par sitnica, ovaj film krije i mnogo više zanimljivih momenata i preokreta, ali to bi već bili spojleri.

 

Film prati dvadesetosmogodišnju Kim Seo-jon (Park Šin-hje), koja gubi svoj mobilni telefon u toku posete svojoj majci koja živi na selu. U svojoj oronuloj kući z detinjstva nalazi prastari bežični telefon, kojim pokuša da uspostavi kontakt sa civilizacijom, ali umesto toga dobija poziv u pomoć od nepoznate devojke koja tvrdi da je njena majka muči. Nakon kraće istrage Seo-jon otkriva da je dobila poziv od devojke koja je živela u toj kući, ali u 1999. godini.

U tehničkom smislu, korejski filmovi uvek imaju visok standard, tako da možete očekivati vrhunsku glumu i odličnu kinematografiju. Naravno, Bjung-hun Li nije Kim Dži-Vun ili Čan-vuk Park, ali i dalje film izgleda vizuelno upečatljivo. 

 

Iako je pandemija desetkovala kvalitetne horor naslove i pomerila njihove premijere, poneki od njih se ipak provukao i našao svoje mesto na streaming servisima. Možda nije idealno za studije koji ih produciraju, ali verujem da od toga više pate holivudski blokbasteri, nego internacionalni naslovi poput ovoga, koji svejedno nikada ne bi izašli na mainstream tržište. U svakom slučaju ovo je jedan o obaveznih naslova za ljubitelje horora u ovoj godini. 

Aljoša Tomić

HOROR ZA ZIMSKE DANE

Film: Loža (The Lodge)
Režija: Severin Fijala, Veronika Franc
Scenario: Sergio Kaski, Severin Fiala, Veronika Franc
Uloge: Rajli Kijo, Džejden Metrel, Lia Mekhju
Proizvodnja: Velika Britanija
Trajanje: 108 min

Prvobitni scenario za ovaj film napisao je škotski scenarista Sergio Kaski koji ga je prodao britanskoj filmskoj kući Hammer Films, nakon čega su oni pozvali austrijski rediteljski horor duo Veroniku Franc i Severina Fiala da rade na njemu. Ovaj filmski duo je horor publici poznat od pre nekoliko godina po filmu „Laku noć mama“ ( Ich seh, Ich seh, 2014) koji je dobio odlične kritike i plasirao ih u svet evropskog horora.

„Loža“ po karakteru više liči na psihološki horor film koji po senzibilitetu odgovara očekivanjima američke publike. Premijerno je prikazan na Sundance filmskom festivalu 2019, a u bioskopima se našao već početkom 2020. Američka kritika ga hvali, na box office-u je prošao zadovoljavajuće, međutim široj publici je očigledno previše spor. Na šta ukazuje statistika na Rotten Tomatoes-u.

 

Moram da priznam i pored veoma dobre tenzije koju film ima u prvoj polovini, pri vrhuncu radnje se već spori tok narativa dodatno uspori. Zbog toga, nakon obrta, kada se razjasne određene činjenice koje su gledaoca držale pod tenzijom, ostaje samo iščekivanje da se sve već jednom završi. Moguće da će vas film još nekoliko puta do samog kraja iznenaditi ali ne naročito značajno.

Radnja prati dvoje dece Ejdena (Džejdan Martel) i Miju (Lia Mekhju) koji Božićne praznike provode sa svojom budućom maćehom Grejs (Rajli Kijo) u kući u brdima okovani snegom. Njihov otac Ričard (Ričard Armitidž) zbog prevelikih obaveza na poslu je morao da ih ostavi na nekoliko dana. Deca naravno preziru Grejs jer je ona zamenila njihovu majku u životu njihovog oca, ali je se i plaše jer znaju da je pripadala sekti verskih fanatika. Upravo kada Ričard napušta kuću i ostavlja decu sa Grejs u kući počinju da se dešavaju neobjašnjive stvari. 

Nisam neki fan paranormalnih horor filmova, ali ono što volim kod takvih priča je to što može da se misterija paranormalnog, odnosno neobjašnjivih dešavanja izvrne pri obrtu u realizam. Drugim rečima, može da se desi da sve to za šta smo mislili da je neobjašnjivo ima ustvari objašnjenje i da je u pitanju ljudski faktor.

Sada već kultni klasik „Duhovi u nama“ (The Others, 2001.) to čini najlucidnije jer pri obrtu paranormalnost izvrće u novu paranormalnost i poigrava se sa statusom protagonista i antagonista. „Loža“ nije ni blizu ovakvog obrta ali daje omaž spomenutom klasiku, iz čega možemo da zaključimo da postoji određeni uticaj. 

Ruku na srce film je gledljiv i kao stvoren za ljubitelje horora u sred zimskih dana. Međutim prethodni film „Laku noć mama“ ovog autorskog dua je bolji. Ima jednostavniji narativ koji pogađa u centar svakog ljubitelja evropskog horora. Međutim ako Severin i Veronika nameravaju da nastave svoj proboj ka Holivudu i američko-britanskom kinematografskom ukusu, mora to brže i ekspresivnije.

Ovaj film je za američki ukus prespor. Radnja mora da se ubrza, što bi rezultiralo nekom akcijom koja se očekuje upravo u drugoj polovini filma, a nema je ni od korova. Pored jeze koja je prisutna neophodan je možda i poneki jump-scare da malo razgali masu. Mislim da su ovo neke od stvari koje nedostaju ovom filmu, a nekako sam sve vreme u toj drugoj polovini filma imao utisak da upravo nešto nedostaje. 

Sa druge strane evropski ukus je takođe ovde nekako nezadovoljen jer da bi ovaj film bio na nivou „Laku noć mama“ ili „Hagazuse“ (Hagazzusa, 2019.) morao bi da ima više surovosti i bizarnosti. Razvijeniji filmski jezik pokretne slike, a ne prepričavanja same radnje kroz dijaloge likova kako to obično umeju da imaju američki filmovi.

Ako stavimo sve ove zamerke na stranu, u suštini ovaj film je možda korak njegovih autora ka mainstream hororu koji bismo u narednim godinama mogli da očekujemo od njih. Videćemo u kakve će autore da izrastu ukoliko nastave putem kojim su krenuli.

Nenad Lančuški

NOVI TALAS CRNOG HORORA

Film: Njegov dom (His House)
Režija: Remi Viks
Scenario: Remi Viks, Felisiti Evans, Tobi Vinejbls
Uloge: Sope Dirisu, Vunmi Mosaku, Met Smit
Trajanje: 93 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2020. 

Kako godine prolaze i postajem sve stariji, tako i sve više uviđam koliko su bili značajni proizvodi fikcije koje sam konzumirao su svom ranom formativnom periodu. Na mestu na kom sam odrastao nikada nije manjkalo likova sa kojima se mogu identifikovati i kojih ću se sećati sa osećajem nostalgije do kraja života.

Fast forwardujmo u skoriju prošlost, i postalo mi je očigledno da sam imao privilegiju da imam svoje junake, i da mnogi klinci to nisu imali jer mainstream industrijom zabave, a samim tim u doboj meri i popularnom kulturom upravljaju beli boomeri, koji svoju robu prodaju svojoj beloj strejt publici bez mnogo emocije i sa znakom dolara u očima.

Kulturološki smo indoktrinirani idejom da je bela boja kože default podešavanje i da to treba da bude dovoljno da ispuni svačije potrebe. U kojoj meri je tako, svedoče rasističke reakcije u komentarima najava novih filmova ili serija koje potpisuju crni autori poput "Lavkraftove zemlje" (Lovecraft Country, 2020.). Ljudima koji su u stanju da izbljuju takve komentare ne smeta što je i dalje 90% sadržaja namenjeno belcima i što jednostavno mogu da odaberu da ne gledaju taj film ili seriju i puste neke druge ljude da uživaju u tome. Oni su tu samo da produbljuju septičku jamu internet komentara.

U svakom slučaju, na ovom svetu postoje cele generacije klinaca koje su odrastale bez svog Supermena, Betmena ili Spajder-mena. Ili u slučaju horor fanova, bez Elen Ripli, Eša Vilijemsa, Lori Strod, Fredi Krugera i drugih junaka i anti-junaka. Ali tačka preokreta se desila pre nekoliko godina sa izlaskom Džordana Pila na scenu i njegove fenomenalne horor-satire "Beži" (Get Out, 2017.).

 

Pil je dao moćan glas crnim autorima i udaljio ih od klasičnog eksploatativnog konteksta koji su imali kroz istoriju, i stvorio jedan filmski tok koji se na ozbiljan način bavi temama relevantnim crnoj publici. Više o ovoj tematici možete saznati u dokumentarnom filmu "Horor Noar: Istorija crnog horora" (Horror Noire: A History of Black Horror) o kome smo pisali ranije, a ovde nakon predugog uvoda, prelazimo na ovonedeljni film, koji nam je doneo novi igrač na sceni, Remi Viks.

"Njegov dom" je prvi dugometražni film Remija Viksa, koji je premijerno predstavljen na Sandens festivalu, nakon čega ga je otkupio Netflix za dalju distribuciju. Iako mu je prvenac, nakon gledanja ovog filma nikada ne bih to pomislio. Ovaj mladi autor već sada deluje potpuno formirano, sa jedinstvenim vizuelnim i idejnim identitetom koji prožima njegovo ostvarenje. 

Po temama kojima se bavi, ovaj film definitivno treba svrstati među dela autora novog talasa crnog horora koje predvodi Pil. Sa jedne strane, tematika je politička, i u nekim delovima koristi horor kao parabolu, dok prati par izbeglica iz Južnog Sudana koji traže azil u Velikoj Britaniji. Sa druge strane Viks koristi afrički mitos da bi napravio jedinstven spoj klasičnog evropskog horora u koji je uveo elemente folklora naroda Dinka. 

Priča prati Bola (Sope Dirisu) i Rijal (Vunmi Mosaku) koji bežeći pred ratom, za vreme prelaska Lamanša usred oluje gube svoju ćerku u morskim dubinama. Nakon nekoliko meseci provedenih u kampu za izbeglice, oni dobijaju priliku da se pokažu kao produktivni članovi društva, odnosno "dobri ljudi". Nakon što su dobili probni azil i kuću kojoj će provoditi vreme dok on traje, njih dvoje pokušavaju da se inkorporiraju u srednji sloj britanskog društva. Dok nailaze na raznovrsne oblike mikroagresija i bivaju tretirani kao građani nižeg reda, shvataju da je sa njima iz Afrike došlo nešto natprirodno.

Problem filmova sa ovakvim temama je što mogu delovati jeftino i eksploatativno, ali Viks se pobrinuo da priču koju osmislio sa svojim saradnicima, odlično potkuje sa činjenicama, ali na organski način, tako da nijedan momenat ne deluje usiljeno. Verujem da će crna publika moći da doživi film na mnogo dubljem nivou, ali isto tako i bilo ko ko je imao iskustvo izbeglištva, što je, na žalost, čest slučaj na ovim prostorima. 

 U estetskom smislu film deluje sveže, zbog načina na koji predstavlja natrpirodno i odnos prema natrpirodnom. Taj odnos, proistekao iz folklora, nama je pomalo zaboravljen jer u najvećoj meri baštinimo tradiciju gotskog horora. Viks je u ovu društveno-politički relevantnu priču upleo crtu mitsko-magijskog užasa koja će biti poznata svima koji su kao klinci imali priliku da slušaju starinske strašne priče koje su se generacijama prenosile uz vatru.

Nesumnjivo da će uspeh filmova poput ovoga proizvesti još mnogo crnih horora, i da neće svi biti naročitog kvaliteta. Ali kao i svaki trend u umetnosti, vredi istrpeti zbog filmova poput ovoga, koji će mladim autorima dati priliku da ispričaju neke nove priče i osveže ustajalu vodu svetskog horora. A u tom slučaju bi i oni klinci sa početka priče konačno mogli dobiti svoje horor junake. 

Aljoša Tomić

EVOLUCIJA SLEŠERA: POSTANAK (PRVI DEO)

Slešer film je podžanr horora uz koji je odrastala moja generacija i nekoliko generacija pre i posle moje. Njegovo zlatno doba pripada osamdesetima, kada je snimljen najveći broj kultnih slešera. Međutim definisanje i postanak ovog podžanra datiraju dve decenije ranije. 

 

Etimološki slešer film ima značenje „koljački film“ što je nastalo od engleske reči slasher – koljač. 

One karakteristike po kojima će svako prepoznati slešer su upravo lik antagoniste koljača sa nekim hladnim oružjem koji zbog svoje patološke ličnosti ili iz neke osvete proganja grupu tinejdžera koji su se do njegove pojave dobro zabavljali. Pored ove uobičajene radnje tu su još i standardizovani likovi. Antagonista-ubica varira od filma do filma, ali u suštini uvek ima isti cilj, dok njegove žrtve predstavljaju grupu u kojoj se krije i protagonista, češće protagonistkinja koja će na kraju da ga pobedi dok će svi njeni prijatelji da budu izmasakrirani.

 

Slešer svoje rane oblike ima još u filmovima šezdesetih, ali se postepeno definisao kao žanr tek polovinom sedamdesetih pre svega u filmovima Ves Krejvena. Takođe jedna vrlo interesantna činjenica je da pored paranormalnog horora, zombi horora i monster horora koji su već postojali, slešer je prvi film koji je smešten u atmosferu realnosti. U tom smislu on se bavi strahom od realnog neprijatelja, čoveka koji je lud i naoružan, ubica, psihopata. Takođe znamo da su česte žrtve psihopata i manijaka upravo žene, pa prema tome slešer, barem u svojim ranijim izdanjima angažuje problem ženske žrtve i daje joj za pravo kroz dramski lik da pruzme inicijativu osvetnice.

Sada smo polako na tragu jednog od najangažovanijih i najranijih podžanrova slešer podžanra, a to je rape-revenge. Jedan od najboljih i najpopularnij filmova ovog žanra je „Pljujem ti na grob“ (I Spit on Your Grave, 1978.) Meir Zarčija. Međutim da bismo stigli do ovakvog narativa koji imamo u Zarčijevom filmu, gde se devojka Dženifer (Kamil Kiton) koja biva silovana od strane tri manijaka odlučuje da im se brutalno osveti, moramo se osvrnuti na prethodne narativne strukture koje su postepeno kreirale rape-revenge. To su pre svega Bergmanov film „Devičanski izvor“ (The Virgin Spring, 1960.) i Ves Krejvenov „Poslednja kuća levo“ (The Last House on the Left, 1972.).

 

Poslednja dva filma stoje rame uz rame. Možda je slešer par excellence američki žanr ali svoje korene ipak ima u evropskom autorskom filmu. Pored druga dva filma „Voajer“ (Peeping Tom, 1960.) i kultnog Hičkokovog „Psihoa“ (Psycho, 1960.) u kojima se obrazuje patološki lik ubice-antagoniste, „Devičanski izvor“ ipak predstavlja obrazac po kojem će se razvijati jedan drugačiji tip antagoniste-osvetnika. 

Rani rape-revenge stoji veoma blizu ranog slešera i u vezi sa time, filmove kao što su „Poslednja kuća levo“ i „Pljujem ti na grob“ uzimamo u obzir jer se u njima ogleda zamisao o osvetniku nad kojim je počinjena nepravda. Već sa filmovima „Brda imaju oči“ (The Hills Have Eyes, 1977) i „Anđeo osvete“ (Ms. 45, 1981.) ne možemo govoriti o slešeru i hororu, ali smo i dalje na tragu rape-revenge žanra. Drugim rečima, žanr nastavlja da živi sam za sebe, povremeno koketirajući sa trilerom i krimi filmom ali ne i sa hororom.

Da se sada vratimo na ovo što je nama važno za razvoj ranog slešera, a to je narativ „Devičanskog izvora“ i „Poslednje kuće levo“ gde je i sam autor ovog potonjeg (Ves Krejven) rekao kako je Bergmanov film uticao na njega kada je radio na svom prvencu. Ne samo da je uticao već je Krejven uzeo kompletnu narativnu strukturu Bergmanovog filma.

Dakle, u Bergmanovom filmu, za koji je scenario pisala švedska spisateljica Ula Isakson, se ne radi ni o kakvom hororu već o tragičnoj priči devojke koju otac zajedno sa starijom sestrom pošalje u manastir da se pričeste, ali ih na putu do tamo presretnu tri mladića i mlađu Maretu (Bridžit Valberg) siluju i ubiju. Nakon toga pošto im ona odaje odakle je, odlaze direktno na dvor njenog oca Torea (Maks von Sidov) kako bi se dodatno iživljavali. Ali nakon što on saznaje šta se desilo, rešava da se brutalno osveti. Navlači na sebe kožnu kecelju za klanje i kreće u osvetu.

Naravno u ovom filmu nema krvi, prepun je mistike, dramskih dijaloga i srednjevekovnog folklora. Tore pre nego što ode da izmasakrira krvnike koji su mu ubili ćerku, ima teskoban monolog sa sobom u kojem se obraća Bogu i pita se da li treba to da uradi što je naumio. Ovo je pre svega remek-delo evropske kinematografije.

„Poslednja kuća levo“ je treš kopija ovog filma sa identičnom pričom o devojci koju otac pušta da ode na koncert sa drugaricom, a usput ih zadesi ista sudbina kao devojke u „Devičanskom izvoru“. Samo za razliku od Bergmanovog filma ovaj proizvod B produkcije ima znatno više nasilja, eksplicitnih scena i krvi. I ovde se na kraju se otac sveti počiniocima. 

Na samom početku smo rekli da ubica u slešerima obavezno izvrši masakr nad svim likovima dok mu poslednja devojka ne dođe glave. Međutim u ovim filmovima zapravo antagonisti su ti koji budu posečeni. Nastrada mlada i naivna devojka, a njen otac se osveti počiniocima. Krejven je uzeo strukturu i preneo je u sadašnjost zaoštrivši i radikalizujući sve elemente priče Ule Isakson dovodeći ih do užasa.

 

Dok u prethodna dva filma imamo ženu kao žrtvu, i oca koji se sveti, „Pljujem ti na grob“ već stavlja u protagonistkinju i žrtvu i osvetnicu. Odnosno lik protagonistkinje ovde postaje ispunjeniji sadržajem ove dve karakteristike koje će se u slešerima osamdesetih kao što su „Petak trinaesti“ (ali ne originalni već kasnijim nastavcima) i „Strava u ulici brestova“ vezati uz lika antagoniste. Detaljnije o svemu ovome u narednim tekstovima.

Pored ovakvog tipa ubice, koji u rape-revenge filmu imaju ulogu protagoniste osvetnika, a u slešeru postaju antagonisti koji za svoje ubijanje imaju opravdanje u osveti, javlja se i drugi tip ubice, a to je patološki slešer ubica. 

Profili ovakvih likova imaju svoje poreklo u likovima Normana Bejtsa iz „Psiha“ i Marka Levisa iz filma „Voajer“. Zapravo i jedan i drugi imaju kompleksan odnos sa nekim od roditelja i to sublimiraju u ispoljavanje svoje seksualne želje. Bejts ima edipovski odnos sa majkom i šizofreni poremećaj ličnosti, dok je Mark bio predmet eksperimentisanja svoga oca. I jedan i drugi nemaju jasnu seksualnu želju prema suprotnom polu već umesto da im pruže ljubav i seksualno zadovoljenje, oni žele da ih krišom posmatraju i ubiju. 

Oni nisu ni antagonisti ni protagonisti, možda je najbolji naziv za njih da su anti-heroji, žrtve svojih poremećenih roditelja zbog kojih su i sami postali poremećeni. Žene koje su njihove žrtve su slučajne prolaznice ili osobe kojima su se oni svideli. 

Prvi slešer sa ovakvim tipom ubice, koji se čak do samog kraja filma i ne pojavi već ostaje potpuna misterija, je „Crni božić“ (Black Christmas, 1974) i meni lično jedan od najboljih slešera koje sam gledao. U kući gde žive studentkinje počnu da se ponavljaju učestali pozivi nepozatog pozivaoca koji menja glasove i zvuči kao da priča sam sa sobom. Većina devojaka koje tu žive odlaze svojim kućama za Božić, ali zaplet počinje nakon što shvate da jedna od njihovih drugarica nije stigla kući, a da je nema ni u „Sestrinskoj kući“.

Drugi kultni film koji ima patološkog slešer koljača je „Noć veštica“ (Halloween, 1978), u kom je čuveni Majkl Majers kojeg sam se plašio kao mali gledajući neke tada aktuelne nastavke ove franšize. Majers je tihi jezivi ludak koji samo nema nikakav konkretan motiv da ubija, ali ipak to čini. On naprosto želi krvoproliće.

 

Dok se u „Psihu“ i „Voajeru“ film bavi poreklom motiva za ubijanje, slešer postaje film o ludaku koji ubija. Kao i „Devičanski izvor“ što se bavi unutrašnjom borbom lika da li da počini osvetu, tako se i ovi psihološki trileri ustvari bave ozbiljnim problemima ljudske psihe i izvitoperene motivacije za delanje. Pretočeni u slešere oni postaju američka zabava prepuna krvi.

Nastaviće se... 

Nenad Lančuški