MORBIDNA KOMEDIJA SA ELEMENTIMA BODY HORORA

Film: Pirsing (Piercing)

Režija: Nikolas Pese

Scenario: Rju Murakami, Nikolas Pese

Uloge: Kristofer Abot, Mia Vasikovska, Laja Kosta

Trajanje: 81 min

Proizvodnja: SAD, 2019.

Nakon filma „Oči moje majke“ (The eyes of my mother, 2016.) koji se našao na našoj listi najboljih filmova za istu godinu, pre svega zbog svoje rediteljske stilizovanosti, filmom "Pirsing" dvadesetosmogodišnji reditelj Nikolas Pese  je opravdao potencijal koji smo uočili u njegovom prvom filmu. Za razliku od prvog filma za koji je sam pisao scenario sa ne tako čvrstom narativnom strukturom, ovaj put je pronašao inspiraciju u romanu japanskog pisca Rjua Murakamija kojeg fanovi japanskih crnih filmova i horor filmova B kategorije znaju preko „Audicije“ (Audition, 1999.) Mike Takašija. Rju Murakami nije ni u kakvoj vezi sa poznatim japanskim piscem Harukijem Murakamijem, osim što je ovaj izjavio za svog prezimenjaka da mu je njegova književnost jedna od omiljenih. Rju Murakami u svojim romanima istražuje tamnu stranu ljudske prirode i savremenog japanskog društva. Na sličan način od svog prvog filma vidi se i interesovanje Peseja za nastrane fantazije lika čija će akcija kroz zaplet doneti više dimenzija strave, od splatera do psihološke preokupacije i dramaturgije morbidnosti. „Pirsing“ je premijerno pušten prošle godine u januaru na Sandens festivalu, a od prošlog meseca se našao u bioskopima širom sveta. Takođe je ušao u selekciju na sedam drugih festivala, ali nije dobio ni jednu nagradu. Ovaj film bih okarakterisao kao morbidnu komediju sa elementima body horora.

Radnja filma prati Rida (Kristofer Abot), mladića koji ima zadatak da unajmi prostitutku kako bi je usmrtio, što podrazumeva da oni zajedno žele da uđu u sado-mazo seksualni čin koji on nikada pre nije radio. Džeki (Mia Vesikovska) je atraktivna plavuša koja ovde igra ulogu prostitutke, ali njena tajanstvenost i tvrdnja da zna šta Rid ustvari želi od nje, a to nije samo sado-mazo seks, unosi zaplet koji ovih dvoje ljudi vodi u jednonoćnu avanturu.

Nećete se smejati ovom filmu ako nemate morbidne zamisli i moj stav je da ga onda ni ne gledate. Jer već na prvoj sceni ćete se zgroziti, a u njoj čak neće biti ničeg bolesnog osim ideje. Dizajn i muzika stilizuju svaku scenu i sastavni su deo priče koja teče u komičnom ritmu. Ovo je jedan od onih filmova u kojima muzika nije tu da bi doprinela emocionalnom doživljaju scene, već su scena i muzika u njoj saliveni u takt narativa. Dužina ovog filma je gotovo idealna s obzirom da skoro sve vreme gledate dvoje glumaca, ali je i dinamika izvanredno sprovedena, kratkim kadriranjem, odabirom boja i već pomenutom muzikom. Ni u jednom trenutku nije dosadno, a kada to postane, e tu je baš kraj. Ono što „Pirsingu“ sigurno umanjuje popularnost kod publike jeste njegova nedorečenost, ali otkud ideja da baš sve mora da bude jasno? Jer i u toj nedorečenosti leži izvor humora.

Nenad Lančuški