IZBOR NAJGORIH HOROR FILMOVA 2017. GODINE

Kao što kaže čuveni američki pisac Teodor Sturdžeon: “90% svega je smeće”, tako je i sa horor filmom. Ipak postoje filmovi koji su toliko loši da se svojim nekvalitetom toliko ističu da smo morali da ih stavimo na ovu listu. Iz izbora su, kao i uvek, izuzeti filmovi koji su ciljno pravljeni da budu loši – poput eksploatacionog i trash filma, i zato na ovoj listi nećete videti “Pokvarenog” (The Wicked One”, 2017.). U izbor smo uvrstili filmove koji su pretendovali da budu mainstream, ali su zbog nekompetentnosti ili loših produkcijskih odluka izneverili naša očekivanja. Bacimo pogled na šest najgorih filmova u prošloj godini.

 

 6. GREJSFILDSKI INCIDENT (GRACEFIELD INCIDENT)

 

 Found footage filmovi su oduvek bili čudne voćke. Njihov produkcijski stil omogućava da se prevaziđu budžetska ograničenja i da se pokaže sva kinematografska inventivnost koju autori imaju. Afirmisani autori ga koriste u eksperimentalne svrhe, a neafirmisani se nadaju da će njihov film postati nova “Veštica iz Blera” (The Blair Witch Project, 1999.) . U praksi se uglavnom to svodi na kameru koja se trese u mraku, ali nekada stvari odu u neočekivanom pravcu, kao što je slučaj sa ovim filmom. Ova američko/kanadska koprodukcija je tipičan primer prevelikog zalogaja: u tehničkom smislu vidi se da je ekipa imala solidan budžet za ovu vrstu filma sa kojom je radila, tako da postaje očigledno koliko je nekompetentna ekipa koja je radila na njemu. Režija, gluma, scenario, montaža - sve je na granici amaterizma, do te mere da postaju smešni. Na žalost, ne na zabavan način trash filma, već kao podsmeh i prevrtanje očima sve do kraja, kada nas očekuje jedan od najidiotskijih (i rekao bih, u svom idiotizmu najgenijalnijih) preokreta u skorijoj istoriji horora. Poređenja radi, još jedan prošlogodišnji found-footage horor, sa identičnom tematikom, “Zaboravljeni Feniks” (Phoenix Forgotten, 2017.) je demonstrirao kako ovoj vrsti filma treba pristupiti.

 

 

Priča prati tri para ljubavnika koji dolaze u luksuznu šumsku kolibu na produženi vikend. Glavni lik, Metju (Metju Rat – istovremeno i reditelj filma), u staklenom oku koje ima umesto oka koje je izgubio u saobraćajnoj nesreći, ima kameru kojom iz neobjašnjenog razloga dokumentuje vikend. Ovo oko će većinu vremena biti naša perspektiva, uz povremeno prebacivanje na mobilne telefone, kamere za nadzor i sl. Zaplet počinju kada ugledaju misteriozno svetlo na nebu, koje padne na zemlju. Naravno, odlučuju da istraže šta se dogodilo i pronalaze misteriozni meteor, nakon čega počinju da bivaju progonjeni od tajanstvene prilike.

5. BAJ BAJ MEN (BYE BYE MAN)

 
Kada smo u julu recenzirali ovaj naslov, rekli smo da je ovo najgori film u prošloj godini do tog trenutka. Činjenica da je sada na pretposlednjem mestu naše liste najgorih filmova govori o tome koliko je prošla godina bila okrutna prema horor žanru. Ovo je još jedan stereotipan natprirodni horor u maniru mainstream horora poput “Prizivanja zla” (The Conjuring, 2013.) ili “Astralne podmuklosti” (Insidious, 2010.). Samo što ovaj film, na njegovu nesreću, nije imao za kormilom Džejmsa Vana. Ovo je film koji jaše na talasu aktuelnih trendova, pa je tako uspeo da stvori profit samo na osnovu tematike kojom se bavi, bez obzira na to što je kvalitet produkcije daleko ispod granica podnošljivog. Publika na koju cilja su tinejdžeri koji neselektivno gutaju sve što će im dići adrenalin u onih par jump scareova koje ima, a za sve ostale je samo uvredljiv.

 

 

Priča je bazirana na navodno istinitom događaju i misteriji koja ga okružuje. Naime, 1969. godine, čovek sa lovačkom puškom počinio je masovni pokolj u nekoliko susednih kuća u ulici u kojoj živi postavljajući pitanje svojim žrtvama da li su nekome rekle “ime”. Pravimo skok u današnje vreme u kome se troje prijatelja, useljavaju u kuću u ulici iz prethodnog događaja, u kojoj se, predvidljivo, dešavaju čudne stvari, poput novčića koji se pojavljuju niotkuda i čudnih bolesti koje opsedaju ukućane. Situacija eskalira kada jedan od njih pronađe na komadu nameštaja ispisano ime: “Baj Baj Men”.

 
4. TANKA LINIJA SMRTI (FLATLINERS)
 

Ovaj film je nastavak/rimejk istoimenog filma iz 1990. godine. Očigledno je da ni tvorci ovog filma nisu bili sigurni šta bi od ova dva trebalo da bude, jer su u polednjem trenutku odlučili da lik koga glumi Kifer Saterlend ne bude Nelson Rajt iz originalnog filma, koji bi sugerisao da je ovo nastavak, već novi lik dr. Vulfson, što je efektivno prekinulo svaku vezu koju novi film ima sa prethodnim, čineći ga rimejkom. Ono što nam nova verzija nudi je usporena radnja lišena tenzije, nedopadljivi likovi i predvidljiv zaplet. Najveće misterija je kako je talentovana i višestruko nagrađivana Elen Pejdž završila u ovom filmu? Kockarski dug? Da li drže njoj dragu osobu kao taoca? To ne znamo, ali nadamo se da ovaj nesrećni izbor neće imati veći uticaj na njenu karijeru i da će biti zaboravljen brzo kao i ovaj film.

 

 

U filmu je reč o grupi studenata medicine koji odlučuju da istraže šta se dešava sa mozgom u trenutku smrti. Način na koji to izvode je tako što u kontrolisanim uslovima izazivaju kliničku smrt, nakon čega sledi reanimacija, dok za sve vreme snimaju aktivnost mozga. Likovi bivaju navučeni na euforični osećaj koji taj proces proizvodi, ali uskoro bivaju suočeni sa mračnom stranom ovog iskustva, dok demoni iz njihovih prošlosti počinju da ih progone.

3. PODELJEN (SPLIT)  

 

Postojalo je vreme kada je M. Najt Šajamalan bio jedan od najinventivnijih i najperspektivnijih filmskih autora Holivuda. I to vreme je završeno početkom ovog veka. Danas je moguće napraviti listu najgorih filmova sačinjenju isključivo od njegovih ostvarenja. Sa sigurnošću se kao prelomni momenat može uzeti “Gospa iz vode” (Lady in the Water, 2006.). Tu su stvari krenule niz brdo – istovremeno to je i film u kome je neskromno proglasio sebe piscem koji će spasiti svet. Malo više od desetak godina kasnije Šajamalan nastavlja da udara mrtvo kljuse koje ga je proslavilo, uz povremeni izlet u svet blockbustera koji su po pravilu finansijske katastrofe na box officeu. Šajamalanov trademark još od “Šestog čula” (The Sixth Sense, 1999.) su veliki preokreti, i dok se sa svakim novim filmom trudi da nadmaši sebe, ostavljeni smo sa morem banalnog sadržaja koji ispunjava sav prostor do tog velikog trenutka. “Podeljen” nije toliko loš kao njegovih prethodnih nekoliko filmova, možda zato što je svojevrstan povratak korenima, smešten u svet “Nesalomivog” (Unbreakeble, 2000.), svet u kome je Šajamalanova karijera bila na vrhuncu. Ipak, “Podeljen” obećava mnogo više nego što isporučuje, potencijal mladih i talentovanih glumaca poput Anje Tejlor-Džoj i Džejmsa Mekevoja bivaju protraćeni u banalnom zapletu koji završava predvidljivim klimaksom. Ne sumnjam da Šajamalan ima svoju bazu obožavalaca koji tolerišu sve slabiji kvalitet njegovih filmova, ali tužno je što jedan očigledno talentovan stvaralac ne može da ponudi više.

 

 

“Podeljen” prati šizofrenika Kevina Vendela (Džejms Mekevoj), koji je oteo tri devojke. Kevin ima 23 različite ličnosti (iako u filmu vidimo samo osam), i očekuje dolazak nove, koju naziva “Zver”. Zaplet počinje kada devojke pokušaju da pobegnu pre dolaska 24. ličnosti, koja će biti njihov kraj.

2. STRAŠNO STRAŠILO 3 (JEEPERS CREEPERS 3)  

 

Ovo je istovremeno i film sa najgorim distributerskim prevodom u kome se aliteracija izmakla kontroli. “Strašno strašilo 3” je nastavak koji niko nije želeo, snimljen 14 godina nakon drugog, zbog raznih poteškoća sa produkcijom i finansijama koje su u više navrata odgađala početak snimanja. Sve to u kombinaciji sa skandalom vezanim za kriminalnu prošlost autora Viktora Salve, koji je osuđen zbog seksualnog zlostavljanja dvanaestogodišnjaka 1988. godine, ostavlja prilično gorak ukus u ustima. Kao fan prva dva nastavka voleo bih da je treći ostao zaglavljen u produkcijskom paklu, jer čak i ako previdimo sve ostalo, dobili smo film koji više izgleda kao parodija slashera, ali bez ikakve ironije u sebi.

 

 

Film prati još jedno pojavljivanje naslovnog Kripera, koji izlazi svakih 23 godine da bi se hranio ljudskim mesom. Priča je nesrećno uglavljena između prva dva nastavka, što sa distancom od 14 godina nema mnogo smisla i svakako će zbuniti gledaoce koji se tek sada uključuju u serijal. U svakom slučaju, priča počinje kada policija otkrije Kriperov kamion pun mrtvih tela, nakon čega bivamo upoznati sa nekoliko likova čije motive nećemo razumeti, ali ćemo ih pratiti do kraja dok pokušavaju da prežive Kriperov novi izlet u svet ljudi.

1. OSMI PUTNIK: KOVENANT (ALIEN: COVENANT)  

 

Definitivno najveće razočarenje u prošloj godini, ne samo što se tiče horora, nego filma uopšte. Ovaj film je završio na prvom mestu najviše zahvaljujući svom nasleđu: originalni film je toliko uticao na horor žanr da je promenio način na koji ga posmatrao, uvodeći nove standarde i postulate i nastavljajući da evoluira i inovira u godinama koje su dolazile za novonastalu franšizu. U poređenju sa dugom takvoj zaostavštini prethodnih filmova novi “Osmi putnik” se pokazao kao nedostojan naslednik. Iako sam voleo Ridli Skotov povratak franšizi sa “Prometejem” (Prometehus, 2012.), voleo bih da je veza sa “Osmim putnikom” ostala na gostovanju Ksenomorfa u jednoj sceni, a da je “Prometej” nastavio svojim putem, razvijajući pitanja o poreklu čoveka na autentičan način. Ipak “para vrti...” i dobili smo ovaj hibridni nastavak, koji je uglavio teme “Prometeja” u milje originalnog “Osmog putnika”. Iako je priča reciklirana, ono što je neoprostivo je manjak tenzije i predvidljivost koja ubija volju za gledanjem ove dovsatne travestije.

 

 

Priča prati grupu svemirskih kolonizatora, koji na brodu “Kovenant”, otkrivaju radio transmisiju sa obližnje planete, koja se po svim znacima čini naseljivom. Iako podrazumeva skretanje sa njihovog kursa, posada odlučuje da istraži površinu planete i pronađe izvor radio signala...

Aljoša Tomić